Pismo čitateljke autoru romana „Luzitanija“

„Poštovani Dejane,

Zahvaljujući predstavniku izdavača, koji mi je dostavio Vašu knjigu (Veliko hvala!), vrlo rano sam pročitala „Luzitaniju“. Ne pročitala, nego čitala i to sa velikim zadovoljstvom, i kad sam je pročitala, osetila sam se osveženom, ispunjenom zadovoljstvom, gotovo radošću. I nisam se pitala zašto – bilo mi je jasno!

Celog života se družim sa knjigom- rečima i ne bih, posle brojnih izrečenih prvenstveno pohvalnih ocena (s pravom), da ih ponavljam i zato što se uglavnom slažem s njima, mogu samo da potvrdim da je „Luzitanija“ s pravom izabrana za najbolji roman u 2017. godini.

 Nekoliko reči bih o jeziku kojim je napisana knjiga:

 Čudesno je bogatstvo jezika i njegovih mogućnosti, duga rečenica koja održava pažnju čitaoca sve vreme i on kao opčinjen nastavlja da saznaje nove detalje, nošen melodijom i ujednačenim ritmom varijacija i pojedinosti uglavnom o istom sadržaju. Nije to poetičan jezik, nego frazeološki tačan, čist od nepotrebnog, suvišnog, a sve bogatiji u približavanju suštinskom iskazu. Vraćala sam se na početak – mestimično da bih proverila smisao i uvek je bio nepogrešivo tačan – bogat, raznovrstan, šarolik i tako poželjan.

 Ukazala bih i na veštinu preplitanja istorijskih, dokumentarističkih ili mogućih – postojećih detalja sa fikcijom. I tu je jezik ono magično sredstvo kojim se to postiže. I čita sa istom pažnjom! To je možda u postupku bilo najdelikatnije – ne dozvoliti da čitalac zastane, da mu pažnja odjednom bude dovedena u pitanje. Naprotiv, veštinom jezičkog izraza ti prepletaji čine štivo zanimljivijim, a detalji su za čitaoca novi i neočekivani.

 S tim u vezi je i vrednost napora da se ugrade istorijske ličnosti i dokumenti o prošlom vremenu – davanjem prostora nedovoljno poznatim faktima, što se takođe postiže veštinom i nenametljivošću jezika.

 Ima mnogo mudrosti iskazanih gotovo filozofskim frazama koje se prihvataju bez razmišljanja, jer su tačne, samo im je nađen odgovarajući izraz. Misao o prolaznosti se doživljava kao opšta sudbina i neminovnost koju život nosi. Iako je svaki čovek svestan te neminovnosti, postaje mu jasno da je i sam deo te neminovnosti. Tako su stilski sjajno formulisane misli o ratu, smrti, večnosti, prolaznosti da delu daju opšteljudski smisao i filozofski ton.

 Dakle, ne samo zbog interesantne fabule, nego i tečnog, bogatog jezika i sjajnog stilskog i umetničkog rečeničnog sklopa, poželala sam da knjigu ponovo pročitam. Da bih ponovo doživela radost i vedrinu koju mi je pružila.

 Od srca Vam, Dejane, čestitam!

 Jedna stara profesorka čiji su sinovi Vaših godina i koji takođe žive i rade u inostranstvu. Hvala na autogramu!

 Hvala izdavaču koji mi je knjigu učinio dostupnom.

 Svaku sreću u budućem radu, s poštovanjem

 Olivera, profesor u penziji

 U Beogradu, 28. januara 2018. godine“

(uz dozvolu autorke objavljujemo ovo pismo jer nas je obradovalo i dirnulo)

Advertisements

Ostavite komentar

Objavljeno pod Uncategorized

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s