„Dejan Atanacković strpljivo gradi radnju i vodi čitaoce kroz kompleksne hodnike imaginacije. Saramagovskom naracijom ukršta likove i događaje, i svakom stranicom dokazuje da iznenađenjima nema kraja. Maestralno baratajući apsurdom, stvara svet inverzije normalnosti. Luzitanija je roman o utočištu, gde svako može naći svoje mesto i smisao. „
Nikola Dragomirović
Luzitanija, zamišljena kao utopijski roman, u osnovi je priča o beogradskoj psihijatrijskoj bolnici tokom Prvog svetskog rata koja se nalazila u zgradi poznatoj kao Doktorova kula. Dom za s uma sišavše je tokom okupacije zvanično bio van nadležnosti okupatora koji je tu eksteritorijalnost dodelio bolnici, po svoj prilici, ne bi li se lišio komplikovanih obaveza. U romanu ta minijaturna teritorija postaje parlamentarna republika zasnovana na ukidanju neravnopravnosti između lekara i pacijenta, a pre svega na ideji da razum i ludilo nisu dve suprotstavljene okolnosti, već da se i razumu i ludilu jednako suprotstavlja ljudska glupost. Dok se ludilo vekovima tamniči i kažnjava, glupost se oduvek veliča, slavi i ovlašćuje. Na ovim našim prostorima često je sva nesreća pripisivana nekakvom urođenom, gotovo poslovičnom ludilu, ali to je samo zato što razum i glupost ponekad prave dogovore.
„Dejan Atanacković strpljivo gradi radnju i vodi čitaoce kroz kompleksne hodnike imaginacije. Saramagovskom naracijom ukršta likove i događaje, i svakom stranicom dokazuje da iznenađenjima nema kraja. Maestralno baratajući apsurdom, stvara svet inverzije normalnosti. Luzitanija je roman o utočištu, gde svako može naći svoje mesto i smisao. “ Nikola Dragomirović
“Pacijenti su se utrkivali ko će najpre toj reči smisliti značenje, jer, kako raskošna mašta umno obolelih nalaže, ništa u životu ne može da bude samo jedna stvar, a da istovremeno ne bude još stotinu drugih. I ako bi nekom palo na pamet da tih poslednjih dana septembra 1915, neposredno pre početka bombardovanja, u bolnici spro¬vede anketu sa pitanjem: šta je Luzitanija?, odgovora bi bilo ko¬liko stanovnika ove ustanove zajedno. Za neke je to bila reka, za druge drvo, treći su je smatrali naslovom neke antičke komedije, četvrti retkom bolešću. Neko ju je smatrao ženom, neko pticom, a bilo je i mišljenja da je reč o najdaljem kutku hiperborejske zemlje. Tačnije, svako je, bez sumnje, znao da je Luzitanija jedna ogromna potonula barka, ali je ujedno svakom bilo jasno da ta barka, na mračnom morskom dnu, daleko od pogleda, sada u sebi nosi tu neobičnu mogućnost da bude bilo šta.”
Tim Besne kobile vam nudi i svoj odgovor: Luzitanija je sada, pre svega, sjajan roman prvenac Dejana Atanackovića koji nam je istinska čast da objavimo, pa se može reći da njegovim objavljivanjem želimo i sebi da postavimo kriterijum vrednosti svih budućih proznih dela koja ćemo objaviti.
Odlomak iz romana:
O autoru:
Dejan Atanacković (Beograd, 1969) Predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni. Sarađuje sa firentinskim Muzejom prirodnih nauka na predmetu „Body Archives“, posvećenom istoriji predstava ljudskog tela. Poslednjih godina vodi radionice zasnovane na dijalogu i saradnji studenata i psihijatrijskih pacijenata. U Beogradu je, uz podršku Muzeja savremene umetnosti, pokrenuo „Drugi pogled“, inicijativu za nove narativne tokove, kroz javni rad beogradskih alternativnih vodiča. Kao vizuelni umetnik, od devedesetih realizuje samostalne izložbe i kustoske projekte. Pojedini Atanackovićevi radovi deo su muzejskih i privatnih kolekcija. Luzitanija je njegov prvi roman.
MEDIJI O ROMANU LUZITANIJA
Sa vodičem na čaju – Dejan Atanacković
https://fantasticnivodic.com/horor/dark-fantasy/2018/01/sa-vodicem-na-caju-dejan-atanackovic/
U razgovoru sa Sašom Timofejevim:
Tekst književne kritičarke Ane Stišović Milovanović o romanu Luzitanija:
http://eckermann.org.rs/article/vezbe-izopstavanja/
Zanimljiv i vrlo tačan prikaz čitateljke sa Goodreads-a:
Luzitanija, roman prvenac Dejana Atanackovića impresivno je konstruisano literarno delo, i to ne samo kada je u pitanju forma romana, nego i kada je reč o „gradivnom materijalu“. On je vešt pripovedač koji u bogatstvu jezika i njegovim mogućnostima maestralno uživa. Istorijske činjenice se tako precizno i spontano prepliću sa fikcijom, pa je njihova nadgradnja negde između „tako je bilo“ i „tako je moglo biti“.
Roman je u celini, na neki apsurdan način (ovde vredi napomenuti da autor u više navrata promišlja mnoštvo sveprisutnih pojavnih vidova apsurda), dokaz da je iz nekih nepoznatih razloga veoma važno da se beleže svedočenja o ljudima i događajima, za neke buduće generacije i neka potonja vremena, ali istovremeno odiše ogoljenom spoznajom, gotovo priznanjem, da sve uvek i zauvek postoji u prostoru-vremenu, kao i da ništa nikada nije postojalo u vremenu-prostoru.
Verovatno će čitaoca povremeno da obuzime osećaj tuge zbog snažnog utiska prolaznosti svega o čemu je reč, pa i njega samog kao čitaoca, a onda će, kao dašak vedrine i nade, da mu se učini da je u vremeplovu, da se vraća u neke svetove i neka vremena pre sopstvenog sadašnjeg postojanja, i to sa ushićujućim uverenjem da nema ni početka ni kraja, nego da sve samo naprosto – jeste. Poseban užitak su inteligentna, suptilna, iskrena i koherentna razmišljanja o budalama, ratu, hrabrosti, smrti, ubijanju, večitosti, prolaznosti…
Svakako inspirativna i slojevita knjiga kojoj će čitalac, u potrazi za novim značenjima, poželeti da se vrati, kao što se raduje ponovnom razgovoru sa zanimljivim sagovornikom.
Razgovor sa Dejanom za Versopolis, sajt za promociju evropske književnosti (na engleskom):
http://www.versopolis.com/interview/411/is-balkan-madness-still-a-thing
Danas, 3.5.2017.
Radio Beograd 1, Deset i po 21.7.2017
Kulturni krugovi – 25.7.2017.
RTS, Kulturni dnevnik 28.7.2017.
Radio Beograd 2, Kulturni krugovi: Gutenbergov odgovor, 1.9.2017.
Razgovor sa autorom Luzitanije u autorskoj emisiji Saše Nikolića – Beopolis iz Radio Aparata:
izdavačko preduzeće BESNA KOBILA 