MILOŠ MLADENOVIĆ – HEROJI

KONAČNO ROMAN!

Konačno roman! I to roman u smislu romana. Jednostavno: roman. I u pravom momentu. Već deceniju-dve, populizam srpskog romanopisanja pokušava da iskupi roman ideološkim osmišljavanjem teksta, postmodernističkom montažom i reciklažom zapleta, obrta, žanrova. Kako uzmete koji u ruke, ne možete se oteti naporu konstrukcije da bi se zadovoljila priča, politički i književnoistorijski (ne)podobna, obično romaneskno jalova. Sa svim poštovanjem na uloženom trudu, posle svakog pročitanog, kako se to već zove, „savremenog srpskog romana“, ostaje gorak ukus u ustima i na vrh jezika: Dokle ćete, bre, da nas zezate! Sa, opet, sasvim druge strane, iz tradicije romanopisanja, iz kulturoloških dubina romana, lišeni svakog mistifikatorskog napora, sam događaj romana: Heroji Miloša Mladenovića. Otvorite prvu stranicu i gotovo, uzme vas ‒ roman. Poetički kovitlac, nadmoć diskursa, dinamika i ritam naracije, sve ono što čini književnost, roman, kulturu. U samo jednom rečeničkom slapu, koji može zahvatati i do dve stranice, progovara celokupna kultura pisanja. U jednoj jedinoj rečenici se mešaju kolokvijalni govor, ulični žargon, liturgijski tekst, Dostojevski, Njegoš, stihovi Novog talasa, retorički obrasci i govorni žanrovi, od bogoslovskog do kafanskog, od filozofskog do džanki-slenga, fudbalski argo, slova i cifre šahovske notacije. Nemoguće je zato ostati ravnodušan, nemoguće je osvestiti samo čitanje, jer su vas Heroji vrtoglavo usisali u sebe. Samo možete osetiti kako vam se oči šire, univerzum se ubrzava, puls, više ne pripadate sebi, celo biće obuzima i zaposeda ono veće od vas samih. Roman. Heroji.

Da, konačno roman, i mogu biti pristrasan koliko god želim kada je Miloš Kometaista u pitanju. Mogu biti, i ostajem, jer posle dužeg vremena srpska književnost je dobila roman. Nema u njemu priče – ne piše li još u Proljećima Ivana Galeba da se čovečanstvo dovoljno „prozlilo“ i da mu ne treba fabulirati – već samo diskurzivna silina, jedno beskajno uživanje u pripovedanju. Izlomljene strukture, disperzivne naracije, Heroji ‒ kao da roman to čini prvi put ‒ artikulišu čitav kosmos. I jedan grad, i sudbinu onih generacija koje su izbrisane iz naše savremene istorije, a koje ovim romanom dobijaju svoje kulturno pribežište. Priča o sudbini gradske dece, o svim onima koji nisu ni maštali da mogu postati (super)heroji, a koji su stradali, promašili, ostali polupani kao što samo heroji mogu na kraju herojskog narativa biti. A ovaj roman pripovedamo svi mi „koji poznajemo veštinu manipulacije sentimentom i nacionalnim ponosom ‒ demijurzi u održanju hrišćanstva i ljudske rase“. A kakav je rezultat te naracije: o očevima i sinovima, našem poreklu, bačenosti u svet, nekim izvitoperenim korenima, antropološka arheologija naših promašaja, o drugarima, kafanama i ribama, rakiji… Poljanica, Kalenić, Čubura, sva naša nasilja, od klanja sa sobom i Turcima, Karađorđe i Goli otok i Never Mind the Bollocks, međuratni Beograd, kafana „Mornar“, pa opet Vračar, Kalenić, sve odjednom… A sve se to ne događa po Srbiji, regionu, sve se to događa u romanu, gradu, u onim beogradskim znakovima koji u sebi čuvaju i skrivaju to sve. Kuda god vodila, naracija ovoga romana ne mrda van Beograda: baš ona, naracija, narativni pasaži i narativni ambijent jesu ulice, haustori, udžerice, kafanice, zgrade, sobe i stanovi, semiotičko i mentalno putovanje gradom kao svetom. A sudbina njhova jeste sudbina grada. I najednom dobijamo roman kao grad, čitav grad kao roman. I čini se da se lakše snalazimo u Mladenovićevom Beogradu kao svetu nego u onom u kojem živimo ili ga se sećamo. Jer ovaj roman jeste oblik grada koji poznajemo, koji je naš.

Još od Manifesta kometaizma, Mladenović je ustanovio osnovna načela svog literarnog kosmosa. Zato su i Heroji jedan oblik samomitizacije Kometaizma. Pa ukoliko je Manifest poetička podloga Heroja, onda je poglavlje „Putovanje“ roman u romanu, a „Appendix“ igrokaz… Kako je roman pojmljen kao megažanr, kome ni ne treba žanrovska koherentnost, Heroji su neka vrsta samo narativne scene na kojoj će se odigrati drama romana. I, kako sam već zapisao, ako je kometaizam neoavangardni fenomen kraja 20. veka, Heroji su srpski Uliks. Koliko samo nadobudnosti treba da se nešto ovako vrednuje, da se ovako nešto napiše. A šta ako smo zaista dobili roman, a ne možemo da ga prepoznamo. To je onda naš problem, a ne Heroja u kojima su pokrenute sve poetičke turbine romana, kulture, koji slobodnim padom u kulturni ambis baš u tom padu čuva kulturu, i čiji košmar znakova izaziva vrtoglavicu. Kad smo već kod Džojsa i košamara, setimo se Kiša i njegovog: „Svi smo ispali ne iz Džojsovog šinjela, nego iz Džojsovog košmara.“ I taj košmar Heroja je dalekosežan, neoprezno naginjanje nad ponorom vrtoglavih mogućnosti, intertekstualno neobuzdan. Pa otuda Džojsov „tok svesti“ ovde postaje „tok znakova“, strujanje kulturno nesvesnog. Otuda i Trismegist, pa Bog, pop kultura, Idoli, Šarlo i Šaban, Džarmuš, Džoni i „slavuj iz Mrčajevaca“, anđeli i arhanđeli, „čokanj do čokanja – dva“, sve, ali sve… Ne mogu se pobrojati znakovi, od epike, srednjeg veka do danas, od usmene književnosti do filma, ali njihova subverzija i kritička svest o sterotipiji je jasna: ništa na kraju romana neće ostati iskupljeno. Odavno nam je bio potreban ovakav roman bez priče, roman od znakova, znakovne naracije, nazvaću ga, semiološki roman. Ne znam da li biste mogli da se setite ijednog kulturnog koda a da on nije već pokrenut u Herojima. A svaki znak je već dozvao neki drugi, i mi samo nestajemo u dsiperzivnom širenju značenja u beskraj. A ovu disperziju, od prve stranice romana prati smeh, koji čitaoca nesebično obuzima, onaj grohotan smeh koji prati i čitanje Gargantue ili Harmsa. Ko se nije smejao čitajući Majstora i Margaritu, Uliksa ili Kiklopa, taj ne razume šta je roman. Subverzivo ironijsko rastakanje kulture, jezika, narativa, samo zafrkancija, i to najodgovornija moguća – zalog je neponovljivog tragizma. Rekli smo, pa i ponovimo: košmara! Košmara kao romana.   

I, kako sam takođe zapisao, koliko samo slobode, nade, dobrote u ovom romanu. Kada smo poslednji put pročitali knjigu koja je slobodna od onog spoljašnjeg, društvenog, političkog iili istorijskog bekgraunda. Koja nije više ili manje ideološka sluškinja javnog mnjenja. Ali ne ni u smislu ideološkog oblikovanja politike i istorije neke društvene grupe, koliko sloboda od svega. Sloboda od sebe kao romana, sloboda od društva, naših edipalizacija, promašaja herojstva, sloboda od poetičkih naloga, sloboda pripovedanja. I odjednom u Herojima toliko slobode, kao da nam se ovaj roman događa negde drugde nas samih, i mi u njemu.

Heroji su ponor i zato izvanredni, i to sam zapisao. Heroji su roman. A u Manifestu kometaizma, koliko se sećam, piše: „Samo debela knjiga je dobra knjiga.“ Heroji su izvanredna debela knjiga. Ili da parafraziram kometaiste ‒ „Neko je nastao od majmuna. Mi nismo! Mi smo kometaisti!“ ‒ Neko čita romane. Mi ne čitamo. Mi smo Heroji! A „ko ne misli tako, svađa se sa nama po slavama!“

Dragan Bošković

Film o Manifestu kometaizma