ŽIVETI PO KNJIZI, MANIFEST CIRCA ORIGINEM
Svetlana Rajičić Perić
(Heroji, Miloš Mladenović, Beograd: Besna kobila, 2020.)
Kad neki roman učini da kritičar vrati sećanje na čin „gutanja“ knjige iz vremena kada se bezinteresno predavao magiji reči i slika, onda svakako zavređuje da se progovori o njemu. Roman Heroji Miloša Mladenovića pretenduje na programski karakter pravca nominiranog kao kometaizam i već samim tim dovoljno je intrigantan i za istraživačko čitanje. Postmodernistički postupci osveženi su kometaističkim idejama.
Sagnamandar (pripovedač sage) Miloš Mladenović se postavlja u ulogu svesnog oblikotvorca usmenog pripovedanja i paraistorijskog tkiva i tvori jednu hjaltesagu, herojsko-porodičnu sagu, a svoj zadatak vidi u tome da zabeleži (fiktivne) mitove, urbane legende, male i velike priče familije Mladi koja bi trebalo da potvrdi da je čovek od Boga (reči, logosa), a ideologije od čoveka, da su plodovi dijalektičkog razumevanja sveta gorki i da je ideja civilizacijskog napretka, kojom se isti vodi, razorna. Time su Mladi, koji se prate u okviru vremenskog dvovekovlja, od Karađorđevog doba do novog milenijuma, svojim arhangelskim imenima i herojskim profilima razrada kometaističke hipoteze o našem kosmičkom poreklu i o aporetičnoj ontološkoj zagonetki. Svetost pisane reči: „Šta ne piše, toga nema niti ga je bilo“ – kao prolog i lajtmotiv romana, postavlja imperativ Pisma kao vjeruju ove poetike, ali i čin pisanja kao najveću ljudsku obavezu. A svrha i povod za pisanje „Humaniora: iskupljenje kao enciklopedija pravde i čovekoljublja ili, možda, tek skromni doprinos mistifikaciji porodične slave“ ili na drugom mestu: „pisanje smišljeno kao smerni i bogougodni poljanički tipik – Humaniora: iskupljenje, zaveštanje keliota, progledalog nakon godina gradske hedonije i oblapornosti […] skliznuće u mutne alegorijske vode, psaltir odmetnut u romansirani životopis“, mistifikacija dokumentarnog svojstvena postmodernom pripovedanju. Kult figure Knjige dominira konotacijskim slojem romana. Ako postoji kult u srpskoj literaturi, onda je to kult (K)korena, ali ovaj put nije ispripovedan u paradigmi ruralno-naturalističkog i političko-egzekutorskog nacionalizma već kroz promišljanje heroike i epske svesti u transcendentnom ključu. U tom smislu, Heroji (i kometaizam) su elijadeovska primitivna ontologija, platonizam prvog reda koji veruje u ideju kao ciklični idealni izvorni mitologizam. Sve, pa i čovek, po tom modelu, stiče svoj identitet samo u meri u kojoj učestvuje u transcendentnoj stvarnosti. Tako se može razumeti olikovljenje junaka Heroja po izvorima koji nam predstavljaju arhanđele. Ipak, Ideja ili mimezis? Da li istorija podražava večnost, stvarnost metafiziku, da li je umetničko delo subjektivna slika objektivnog fizičkog sveta ili je ono mesto u kom se ispunjava stvarnost, osvaja ideja i ima prvenstvo? Da li su heroji nosioci, a „mi“ (čitaoci, ali takođe i junaci romana, svi oni ich-form glasovi koji ispovedaju i apoteoziraju svoje heroje) primaoci i rasejači, ne mitotvorci već mimezisti velikih naracija, ideja, zla, slobode, umetnosti, umetnika… ili ih tek „mi“ svedočimo? Da li je moguće ne biti platonovac, da li je moguće ne razlikovati sveto od profanog i ne podleći omamljujućem pozivu elitizma izvornog? Potka ovog romana je biblijsko-otkrovenjska („i niko ne mogaše doći u crkvu dok se ne svrši sedam zala sedmorice anđela“ (Otk. 15, 8), ali i apokrifna Knjiga Enohova (umetnik je poput Enoha koji je video predele anđeoskog pada pa ih zaveštava svojim zapisom), u veštom naratorskom zavođenju tu su i mistički Trismegistovi hermetički svici, a romaneskno tkanje je metafikcija postavljena u istorijsku ili čak autobiografsku stvarnost. Ipak, ideja, kosmička, knjiška, izvorna, brzinom zvuka, svetlosti, uma, stiže do onoga ko je realizuje svojim pisanjem, svojim životom (zvao se on Serafim, Urijel, Šamuilo, Rafailo, Mihailo, Gavrilo, Jofiel, Saloma, Sofija, Dunja – onomastički sloj romana je veoma sugestivan i igra na kartu etimologije kao ključa za čitanje) i postaje Manifest. Knjiga je tako medijum koji ne samo da prenosi, ona beleži viđeno koliko god krivotvorila svojom alegoričnošću, uvek je Pismo u kom se događa moguća istina, a oko nje je uvek ujdurma, muka i borba dok se ne kanonizuje, a kad to doživi, onda prelazi u domen plasiranja moći i tada je smrtonosna, što je u romanu dovedeno do realizovane metafore. Po knjizi se živi, po knjizi se umire, ona je sveti zapis, prenosi se ženskim dahom (markesovski, noćnim leptirom koji uleće u usta naslednice Sofije Dunje, čuvarke vremena i njegove mudrosti), a realizuje i piše delima krilatih muških potomaka. Sve do onog trenutka kada prestane da bude u interesu cenzure, a to je prelazak u estetsko polje i time prividno deplasiranje iz polja uticaja. Njen potencijal za angažovanje ostaje uspavan kao Baš Čelik do sledećeg pozvanja na regrutaciju novog „kadra“ u borbi protiv neslobode. Takav je slučaj sa misterioznim Manifestom u romanu. On se prenosi kradom kroz porodicu Mladi, relikvija kojoj se žrtvuju generacije neposlušnih sinova koji će reprint izdanjem uleteti baš u onom trenutku kada je potrebno pustiti glas iz grlaaaa. Stoga, njena se smrtonosnost i moć da vodi gomile što nagle, nikada ne ukida, ali se uvek zloupotrebljava. Otac je u vreme Udbe skrivao Manifest kometaizma, delo subverzivno za samoupravni socijalizam, „to genijalno anarhističko jevanđelje […] ali jedan od bitnih uslova njegove rehabilitacije, a pokajnike i crveni bog voli više nego pravoverne, bio je da se ni slovo više ne čuje o ovom, kako je državna cenzura paranoidno zaključila, subverzivnom i opasnom delu. Spalili su sve poznate primerke […] izbrisane su sve reference, većinom negativni prikazi u književnim pamfletima tog vremena“, a Latinka (Perović) tu dekadenciju i egocentrizam tadašnjeg kulturnog underground-a ocenila je kao nešto što moramo ostaviti za sobom. Sin je estetizovao opasnu knjigu u Heroje. Od pogibeljne knjige, po pravilu – nađenog rukopisa, treba napraviti umetničko delo – izvanredno osmišljena servantesovska mistifikacija. Prateći genezu Knjige, išli bismo od verskih izvora (kanonskih i apokrifnih), preko Manifesta kometaizma do Heroja, a nju prati eksplikacija likova, od arhanđela, preko heroja, do superheroja.
Fantazmagorični predeli Poljanice, lokusa kolevke familije Mladi, reprezenta avangardnog duha, u koji se uvek odisejevski putuje, prethodno prolazeći paklene izazove, da bi se podigao zvonik na crkvi pokajnici – što je simbolički imperativ svih iz porodice arhanđela – predeli ratišta i manastira, golootočki lavirint i bulevarsko- kafanski hipnosi, postavljaju ovaj roman na mesto svojevrsnog zbirnog, istorijsko- enciklopedijskog štiva srpske literature. Kulturološka zbirka, prava antologija stila i tema viševekovlja srpske književnosti, nacionalna i svetska biblioteka (od Crnjanskog, Andrića, Miljkovića, Pope, Kiša, Dantea, Vitmena…) i iznad svega riznica srpskog jezika koja ukida sukob vukovaca i nadgramatičara. Na stilsko-jezičkom planu, Heroji su roman koji pokazuje svu aktuelnost arhaizama, neologizama, istorizama, crkvenoslovenizama, kalkova, pozajmljenica, frazeologije – od narodno-poslovičnih korena do urbane supkulturne leksike i književne frazeologije (kao u zanimljivim igrama rečima npr. „umoran od iscrpljujućih, maratonskih preterivanja o skoroj propasti vrlog, novog sveta, vraćati blagoslovenoj rutini potrage za izgubljenim vremenom“; „ljubavni jadi mladog Šamuila ili portret umetnika u mladosti“). Naratološki, ovo je poliglosija sa utiskom horskog, kolektivnog, a time i novoepskog pripovedanja. Ne postoji individualni, već kolektivni tok svesti jer se glasovi pretapaju jedan u drugi i tvore beskrajno duge ali glagoljive vence-rečenice. I kao takve, verbalne reke, one su bekstvo od disharmonije i galamatijasa okolnih glasova.
Ova postmoderna koketna knjiga organizovana po principu lavirinta jer se likovi i vremena vraćaju u narativni tok po aluzijama, ima dvojaku kompoziciju: arbor inversus i elipse. Ona uvrežena, koju želi da napusti – nalik obrnutom kosmičkom stablu, (kosmičko-arhangelskih korena i zemaljsko-porodične krošnje), pa su pali (novi) arhanđeli u svakoj generaciji samo (super)heroji, a u vremenu we can be heroes, just for one day – i onu kojoj teži: vaseljensku, elipsu, sa ravnopravnim žižama (u jednoj su arhanđeli (i knjiga, reč, duh), u drugoj heroji (i stvarnost, materija, telo)). A priča, idući po zakrivljenoj kružnici nerazlučivog dobra i zla, čas napreduje, čas se vraća u vremena i likove koji ih markiraju. Obračun romanesknih junaka Mihaila, Koče, Serafima i Samuila sa zveri Džubrilom paralelno je opisivan autorskim glasom i citatima iz Otkrivenja (Otk. 12, 7-9) – obračunom anđela njegovih sa aždahom, starom zmijom koja se zove đavo i sotona. Životi su obeleženi poreklom i predanjem, životi junaka knjige – po ocu ili majci – život čoveka, kako kometaizam tvrdi, po kosmičkoj suštini, po ljubavi, jer „mržnja je poricanje kometaizma i potvrda opšte Darvinove teorije o evoluciji“. Neoavangardni pravac – kometaizam (za koji su Heroji manifest) najviše nalikuje kosmičkom ekspresionizmu istorijske avangarde iako, rekosmo, napušta njegovu obrnutu vertikalu, a uvodi elipsu kao vaseljensku strukturu. U samom romanu su navedeni dokumentarni zapisi o razumevanju ovog -izma sa svojevrsne „promocije“ koja se neslavno završila uz policijsku intervenciju. Kao i u svakoj avangardi, sukob obeležava sudar Mladih, u duhu avangardne negacije/afirmacije i društvenog aktivizma, i Starih, u duhu konzervativizma, a novi -izam se doživljava kao buncanje i neozbiljnost. Jedan od glasova će reći da je kometaizam „neoavangardni fenomen kraja dvadesetog veka koji od avangardnih pokreta s početka veka odvajaju posebne estetičke i socijalne determinante“, a on estetsko vidi svuda, i prodire u sve nivoe egzistencijalnog i društvenog. Tako je ovaj roman, u suštini, roman pojm(ov)a: umetnosti, ideje, mimezisa, revolucije, aktivizma, knjige, ontološke aporije, umetnika, ali i autobiografija o drugima, knjiga bez dedikacije, iako je ona sama posveta generaciji i prijateljima, bratstvu po kometaizmu, po mladosti i mapi ulica, kafana, starinarnica i poeziji velegrada (mitologizovanog u uliksovsko-biblijski kotao). Specifična nostalgična promemorija, zapis o herojima uvijen u telo vlastitog marokina, uliksijada po nesagledivoj elipsi (van Dekartovog koordinatnog sistema koji je postao prokleta avlija čovečanstva). Povratak sferi zapravo je povratak transcendenciji, a prema njoj se pripovedač ophodi kao prema stvarnosnoj hiperrealističkoj datosti, baš poput maestralnih latinoameričkih pripovedača. Rekosmo, udžbenik postmodernih postupaka, rebusi, šah, kvazidokumenta, figure lavirinta, knjige, najraznovrsniji postupci (kvazi)citatnosti, intertekstualnost, autopoetičnost (kometaizma), sve u svemu, Mladenović pokazuje izuzetnu književnu erudiciju, ali ne staje na njoj. Pored stilske bravuroznosti, može se govoriti i o sjajno promišljenoj naratološkoj izvedbi. Za ovakav mogući svet joneskovski bismo rekli da će se paralelne prave u beskonačnosti dodirnuti baš kao što se vremena, prostori, junaci i značenja ovog romana dodiruju u heroju ocu/Ocu, u noumenalnoj stvari po sebi (šapućući s Kantom i kritikujući čisti teorijski um), dok će se njihova praksa odigravati na pozornici istorije, ratišta, na demonstracijama velegradskih ulica, po jazbinama jatačkim (ustanika ili mladih buntovnika zanesenih neznanjem o ideologiji podjednako kao ljubavlju za dobru literaturu, dobar koitus i popularnu muziku). Kulturni, politički, društveni pesimizam preliva se iz vremena-prostora stvarnosti do kosmičkog bekstva i Izlaska (vanvremenog i vanprostornog), ne očekivanja kosmičkog dolaska i spasa već odlaska do u srž same Ideje. Ako je njeno poreklo transcendentno, kosmičko, onda je put kometaista put koji su otvorili još ekspresionisti istorijske avangarde, put uzleta i pada razumevanih u svetlu dekonstitucije oba pojma (po zakonitosti logičkog paradoksa – da bismo pali, moramo biti savršeni, da bismo ustali, moramo pasti – upravo kao junaci Heroja, ili arhanđeli bilo kanonske, bilo apokrifne angelomorfoze). Jer ako životni markeri – dobro/zlo, visoko/nisko, minus/plus nisu striktno polarisani, onda ćemo razumeti prirodu romanesknih arhanđela, uronjenih u zlo zarad dobra (heroj Urijel će ženu za kojom žudi poslati bratu Jofielu jer je njemu potrebnija, misleći da time kruniše bratsku ljubav nasuprot ljubavi prema ženi zavodnici Salomi koja je, po uvreženom mišljenju, grešna. Istim aktom on tako shvaćeni greh prebacuje na brata, ponavljajući svojevrsno bratoubistvo). Pokazuje se sav usud opozicija po kojima živimo, a svaki naš čin kao poraz, koji sobom povlači neminovni osećaj krivice i potrebu za iskupljenjem.
Sam roman kroz pripovedne tokove koji se prekidaju, aluzivno dodiruju (podsećajući na bulgakovljevsku tehniku), iako svaki nosi svoj jezik, svoje heroje, svoje ideje, svoje relikvije, ipak nudi dezalijenatorsku viziju sveta, moguću utopiju tog dodira u zakrivljenom prostoru pripovedanja. Joneskovski bi to značilo literaturu kao poziv da se izađe iz istorije u neku novu viziju sveta, neminovnu, jer je svet ideološki univerzum-interfejs u kom ljubav i milosrđe (kao velika problematizovana tema romana) čuvaju mehur života od rasprskavanja. Uprkos slici grada u kom vlada blasfemija („pade, pade Vavilon“) i saznanju da je budućnost „ništa do bledi hologram nad horizontom“, a
„iskonstruisana prošlost tek nakazni golem od ilovače“ obaveza je pisaca – demijurga, koji poznaju manipulacije sentimentom i nacionalnim ponosom – da pisanjem „održe hrišćanske ideale“ upravo u vremenu sadašnjem. Tako otkrovenjski.
Ne zaključujemo, jer „krajnje zaključke izvlače samo oni koji žive van umetnosti […] dok se kroz stvaralaštvo umanjuju zalihe neizrazivog“, kako reče Sioran, a to je herojski podvig. I stoga, neka ništa od ovoga ne bude od značaja, „dečak koji se igra“, autor plejboj, zaista je uspeo da ispripoveda izuzetno kompleksnu storiju, „ne sudnji dan, već uvertiru novom rađanju“, kao što svaka velika priča zahteva.
- Objavljeno u Časopisu za književnost, umetnost i kulturu „Koraci“, br. LV, januar – mart 2021
KONAČNO ROMAN!
Dragan Bošković
Konačno roman! I to roman u smislu romana. Jednostavno: roman. I u pravom momentu. Već deceniju-dve, populizam srpskog romanopisanja pokušava da iskupi roman ideološkim osmišljavanjem teksta, postmodernističkom montažom i reciklažom zapleta, obrta, žanrova. Kako uzmete koji u ruke, ne možete se oteti naporu konstrukcije da bi se zadovoljila priča, politički i književnoistorijski (ne)podobna, obično romaneskno jalova. Sa svim poštovanjem na uloženom trudu, posle svakog pročitanog, kako se to već zove, „savremenog srpskog romana“, ostaje gorak ukus u ustima i na vrh jezika: Dokle ćete, bre, da nas zezate! Sa, opet, sasvim druge strane, iz tradicije romanopisanja, iz kulturoloških dubina romana, lišeni svakog mistifikatorskog napora, sam događaj romana: Heroji Miloša Mladenovića. Otvorite prvu stranicu i gotovo, uzme vas ‒ roman. Poetički kovitlac, nadmoć diskursa, dinamika i ritam naracije, sve ono što čini književnost, roman, kulturu. U samo jednom rečeničkom slapu, koji može zahvatati i do dve stranice, progovara celokupna kultura pisanja. U jednoj jedinoj rečenici se mešaju kolokvijalni govor, ulični žargon, liturgijski tekst, Dostojevski, Njegoš, stihovi Novog talasa, retorički obrasci i govorni žanrovi, od bogoslovskog do kafanskog, od filozofskog do džanki-slenga, fudbalski argo, slova i cifre šahovske notacije. Nemoguće je zato ostati ravnodušan, nemoguće je osvestiti samo čitanje, jer su vas Heroji vrtoglavo usisali u sebe. Samo možete osetiti kako vam se oči šire, univerzum se ubrzava, puls, više ne pripadate sebi, celo biće obuzima i zaposeda ono veće od vas samih. Roman. Heroji.
Da, konačno roman, i mogu biti pristrasan koliko god želim kada je Miloš Kometaista u pitanju. Mogu biti, i ostajem, jer posle dužeg vremena srpska književnost je dobila roman. Nema u njemu priče – ne piše li još u Proljećima Ivana Galeba da se čovečanstvo dovoljno „prozlilo“ i da mu ne treba fabulirati – već samo diskurzivna silina, jedno beskajno uživanje u pripovedanju. Izlomljene strukture, disperzivne naracije, Heroji ‒ kao da roman to čini prvi put ‒ artikulišu čitav kosmos. I jedan grad, i sudbinu onih generacija koje su izbrisane iz naše savremene istorije, a koje ovim romanom dobijaju svoje kulturno pribežište. Priča o sudbini gradske dece, o svim onima koji nisu ni maštali da mogu postati (super)heroji, a koji su stradali, promašili, ostali polupani kao što samo heroji mogu na kraju herojskog narativa biti. A ovaj roman pripovedamo svi mi „koji poznajemo veštinu manipulacije sentimentom i nacionalnim ponosom ‒ demijurzi u održanju hrišćanstva i ljudske rase“. A kakav je rezultat te naracije: o očevima i sinovima, našem poreklu, bačenosti u svet, nekim izvitoperenim korenima, antropološka arheologija naših promašaja, o drugarima, kafanama i ribama, rakiji… Poljanica, Kalenić, Čubura, sva naša nasilja, od klanja sa sobom i Turcima, Karađorđe i Goli otok i Never Mind the Bollocks, međuratni Beograd, kafana „Mornar“, pa opet Vračar, Kalenić, sve odjednom… A sve se to ne događa po Srbiji, regionu, sve se to događa u romanu, gradu, u onim beogradskim znakovima koji u sebi čuvaju i skrivaju to sve. Kuda god vodila, naracija ovoga romana ne mrda van Beograda: baš ona, naracija, narativni pasaži i narativni ambijent jesu ulice, haustori, udžerice, kafanice, zgrade, sobe i stanovi, semiotičko i mentalno putovanje gradom kao svetom. A sudbina njhova jeste sudbina grada. I najednom dobijamo roman kao grad, čitav grad kao roman. I čini se da se lakše snalazimo u Mladenovićevom Beogradu kao svetu nego u onom u kojem živimo ili ga se sećamo. Jer ovaj roman jeste oblik grada koji poznajemo, koji je naš.
Još od Manifesta kometaizma, Mladenović je ustanovio osnovna načela svog literarnog kosmosa. Zato su i Heroji jedan oblik samomitizacije Kometaizma. Pa ukoliko je Manifest poetička podloga Heroja, onda je poglavlje „Putovanje“ roman u romanu, a „Appendix“ igrokaz… Kako je roman pojmljen kao megažanr, kome ni ne treba žanrovska koherentnost, Heroji su neka vrsta samo narativne scene na kojoj će se odigrati drama romana. I, kako sam već zapisao, ako je kometaizam neoavangardni fenomen kraja 20. veka, Heroji su srpski Uliks. Koliko samo nadobudnosti treba da se nešto ovako vrednuje, da se ovako nešto napiše. A šta ako smo zaista dobili roman, a ne možemo da ga prepoznamo. To je onda naš problem, a ne Heroja u kojima su pokrenute sve poetičke turbine romana, kulture, koji slobodnim padom u kulturni ambis baš u tom padu čuva kulturu, i čiji košmar znakova izaziva vrtoglavicu. Kad smo već kod Džojsa i košamara, setimo se Kiša i njegovog: „Svi smo ispali ne iz Džojsovog šinjela, nego iz Džojsovog košmara.“ I taj košmar Heroja je dalekosežan, neoprezno naginjanje nad ponorom vrtoglavih mogućnosti, intertekstualno neobuzdan. Pa otuda Džojsov „tok svesti“ ovde postaje „tok znakova“, strujanje kulturno nesvesnog. Otuda i Trismegist, pa Bog, pop kultura, Idoli, Šarlo i Šaban, Džarmuš, Džoni i „slavuj iz Mrčajevaca“, anđeli i arhanđeli, „čokanj do čokanja – dva“, sve, ali sve… Ne mogu se pobrojati znakovi, od epike, srednjeg veka do danas, od usmene književnosti do filma, ali njihova subverzija i kritička svest o sterotipiji je jasna: ništa na kraju romana neće ostati iskupljeno. Odavno nam je bio potreban ovakav roman bez priče, roman od znakova, znakovne naracije, nazvaću ga, semiološki roman. Ne znam da li biste mogli da se setite ijednog kulturnog koda a da on nije već pokrenut u Herojima. A svaki znak je već dozvao neki drugi, i mi samo nestajemo u dsiperzivnom širenju značenja u beskraj. A ovu disperziju, od prve stranice romana prati smeh, koji čitaoca nesebično obuzima, onaj grohotan smeh koji prati i čitanje Gargantue ili Harmsa. Ko se nije smejao čitajući Majstora i Margaritu, Uliksa ili Kiklopa, taj ne razume šta je roman. Subverzivo ironijsko rastakanje kulture, jezika, narativa, samo zafrkancija, i to najodgovornija moguća – zalog je neponovljivog tragizma. Rekli smo, pa i ponovimo: košmara! Košmara kao romana.
I, kako sam takođe zapisao, koliko samo slobode, nade, dobrote u ovom romanu. Kada smo poslednji put pročitali knjigu koja je slobodna od onog spoljašnjeg, društvenog, političkog iili istorijskog bekgraunda. Koja nije više ili manje ideološka sluškinja javnog mnjenja. Ali ne ni u smislu ideološkog oblikovanja politike i istorije neke društvene grupe, koliko sloboda od svega. Sloboda od sebe kao romana, sloboda od društva, naših edipalizacija, promašaja herojstva, sloboda od poetičkih naloga, sloboda pripovedanja. I odjednom u Herojima toliko slobode, kao da nam se ovaj roman događa negde drugde nas samih, i mi u njemu.
Heroji su ponor i zato izvanredni, i to sam zapisao. Heroji su roman. A u Manifestu kometaizma, koliko se sećam, piše: „Samo debela knjiga je dobra knjiga.“ Heroji su izvanredna debela knjiga. Ili da parafraziram kometaiste ‒ „Neko je nastao od majmuna. Mi nismo! Mi smo kometaisti!“ ‒ Neko čita romane. Mi ne čitamo. Mi smo Heroji! A „ko ne misli tako, svađa se sa nama po slavama!“
izdavačko preduzeće BESNA KOBILA 