Obavezno štivo za svakog ko iz ovog ili onog razloga napušta svoju zemlju u potrazi za „boljom budućnošću“. Roman je mogao da se zove i Otrežnjenje.
BORIVOJ GERZIĆ
Knjiga izaziva grč u stomaku kao kad se gleda film „Žao nam je što smo vas propustili“ Kena Louča. Uprkos tome – knjiga će biti super hit!
MILENA DRAGIĆEVIĆ ŠEŠIĆ
Odavno nisam pročitao nešto tako dobro na srpskom jeziku.
VLADIMIR KOLARIĆ
Imate roman Nataše Milović koji, bez pardona, govori o onome što svi sebi odbijamo da priznamo, a što ga čini tako životnim i zanimljivim.
ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ
Ogoljavajući svoju bezimenu junakinju romana U Kvinsu nema seksa, Nataša Milović je uspešno ogolila i sistem na kome počiva ideja neoliberalnog kapitalizma, zamku u koju lako upadamo, nesvesni do kog stepena smo postali zatočenici sopstvenih htenja, te iluzija da je svuda bolje nego kod kuće. Jedan od paradoksa romana nije samo što ljudi u Kvinsu, na slobodan dan, imaju tek toliko vremena da operu veš i što ne vide ni seks ni grad, već i što je jedini osećaj slobode sveden na dobrovoljno prihvatanje novca kao jedine mere za meru – svega i svakoga. Na svom putovanju kroz najgora susedstva, preko najgorih radnih mesta i najgorih prizora ljudske egzistencije, Nataša Milović je uspela da bude glas svih onih o kojima mislimo da sve znamo, iako zapravo ne znamo ništa, ubeđeni da nam se takvi životi ne mogu baš nikada dogoditi i, što je još gore, da nas samim tim ne mogu ni dotaći.
Kapitalizam, ljubavna priča
Milena Dragićević Šešić
prikaz knjige Nataše Milović „U Kvinsu nema seksa“ 2021, Zemun: Besna kobila
(prikaz je objavljen u nedeljniku NIN, broj 3691 od 23. septembra 2021)
Kada je 2007. Nataša Milović objavila knjigu „Škola za sluge…“ nije slutila da će petnaest godina kasnije lično iskusiti praktičnu „školu za sluge“ neoliberalnog sistema kao povlašćena emigrantkinja sa papirima. Ta prva knjiga omogućila joj je da postane stipendistkinja Ministarstva nauke, a ova druga, romaneskna, autorefleksivna studija – tek će joj otvarati neke nove puteve.
Nataša je pisala ovu knjigu u različitim trenucima, obično kada izgubi neki od svojih radnih angažmana – čistačice u klozetima, prodavačice u buticima luksuzne robe ili trgovinskim lancima, servirke u espreso baru, promoterke, radnice u keteringu… To su trenuci u kojima, ionako bez samopouzdanja, autorka postaje još nesigurnija, u kojima se preispituje da li je školovanje put za karijeru ili put za: „Rezervnu armiju. Nezavisnih. Intelektualaca.“ Preispituje svoje i tuđe ambicije u svetu konstantne neizvesnosti, začaranog kruga nedostižnog američkog sna.
Tri se tematska toka prepliću i prožimaju: iskustva „jugoslovenskog“ odrastanja; iskustva studija i delanja u tranzicionom svetu Srbije, te na kraju, iskustva života na margini, u „stabilnom“ kapitalističkom sistemu, koji odbacuje i marginalizuje neuklopljene i drugačije, posebno one čiji snovi nisu sticanje i gomilanje bogatstva. U priču uvodi mnoštvo likova – duhovitih ili ironičnih, sebičnih ili solidarnih, emotivnih ili ravnodušnih. Rečnik, način, i tempo govora, različiti su od lika do lika, a i sama autorka menja govor: nekad onako kako se od nje očekuje, a nekad upravo obrnuto, da iznervira ili provocira sagovornika.
Roman je komponovan u četiri velika poglavlja, a unutar svakog od njih nalazi se niz odvojenih sekvenci različitih dužina i ritmova. Svaka sekvenca ima film na koji referiše: Loganov beg i Povratak Džedaja vezani su za sekvencu patnje čistačice u višespratnici, a ne za Epl prodavnicu na Petoj aveniji; Profesorka klavira je u javnom toaletu, a Poslednji tango u Parizu u sekvenci starice kolekcionarke. Ne samo što koristi filmske naslove, Nataša Milović piše odslikavajući filmske scene svakodnevice, poniženja, verbalnih grubosti, empatije, samopomoći, ljubavi.
U scenama je Njujork i kakvog znamo (Vilidž sa ljupkim restoranima, galerijama i kreativno osmišljenim radnjama) i kakvog ne znamo (Glendejl između Kvinsa, Bruklina i Ridžvuda – „granični prostor i ničija zemlja sa dva bara“). U tim skrajnutim prostorima Njujorka autorka se seća Beograda, uočavajući razlike u odnosima, u obrazovnim sistemima. Teatrološkinja „porobljena neizvesnošću ekonomske ucene zvane neoliberalna pošast“, radi po nekoliko poslova istovremeno, uskače u saobraćajnu gungulu nastojeći da dođe pre vremena i time stekne koji minut za sebe, ali se to ne dešava. Njen socijalni život uprkos svemu je izuzetno bogat: Ljilja i Siniša žive već 30 godina tu, Ceca i Marko su se upoznali u Barseloni; Maja je pravo sa kruzera kao magistar tehnologije stigla u restoran domaće kuhinje, a dizajneri Miloš, Kaća i Branko, stigli su preko istog lutrijskog programa. I uprkos tome što je reč o izuzetnim ljudima, atmosfera i život u Njujorku čini se da sprečava sedeljke i žurke, svi su odnosi jedan na jedan, tj. par na par – jer ovde niko ne dolazi sam. Sem Nataše, naravno!
Stoga ne čudi pitanje „Da li provesti slobodan dan u sobi?“ Soba je univerzalno mesto, svuda. Prvih dana se budi u svojoj sobi kao „u tuđem snu“, jer ni soba koju plaćaš nije tvoja. Ideje naviru (kako da nekroturizam pokrene lokalnu ekonomiju u Kvinsu?), ali nedostaje samopouzdanje, fokus, vera u spostvene kapacitete. Nataša je svoje „suicidalne ideje“ realizovala u Beogradu, od „Duge u parku“ (kalimegdanskom) do Scene „Carina“, ali uz sav talenat i sposobnosti u Srbiji nije daleko stigla. Stoga ovde izbegava ljude od ideja, kreativce, umetničare, idealiste i kvazikosmopolite. Zna da mora lično da iskusi ono o čemu je pisala u „Školi za sluge“: „Nagađala sam stotinama puta zašto baš ja da prolazim ovaj nevidljivi teror radnog logora, iz koga više ne vidim izlaz. Kako sam ušla u ovaj mračni hodnik? Sigurno postoji i izlaz. Ne vidim ga, ali mora da postoji.“ (str. 129) Važne scene romana dešavaju se u odeljenjima za ljudske resurse (tačnije, na razgovoru sa gazdama). Različiti vrednosni sistemi, načini mišljenja, ali slični metodi ponižavanja i zloupotrebe novozaposlenih na privremenom radu.
Autorefleksija o pisanju, o mogućnostima da sama postane autorka, da nađe teme koje će odslikati kontekst u kome je sada i onaj iz koga je otišla nesrećna (neprihvaćena uprkos uspesima), izuzetno je važan segment romana. Autorka će učiniti sve i uspeti da proglasi babu za devojku, tj. „Kvins baš kul krajem (…) Moj kraj, jebote! Ne na način onih koji su tu odrastali ali, baš zato, imam distancu, a imam i razumevanje.“ Kao i kad je reč o lepoti Novog Beograda.
Čitajući knjigu Nataše Milović sećamo se Zimskog dnevnika Pola Ostera, Harvi Kajtela u filmu Dim, i Alana Forda… Ova knjiga je delo po sebi, autobiografska ispovedna proza koja se završava ljubavnom pričom i odlaskom iz grada koji melje, teroriše svojom strukturom. Stoga je posvećena stotinama hiljada onih koji su napustili Jugoslaviju i Istočnu Evropu u potrazi za boljom budućnošću, mladim, obrazovanim, talentovanim migrantima usisanim u konzumerističku kulturu neoliberalnog kapitalizma u kojoj će tek možda njihova deca biti ravnopravni građani.
izdavačko preduzeće BESNA KOBILA 